| Još uvek pod snegom |
 Danas, sasvim slučajno, sretosmo se u kafani( a gde drugo) klubski kolega Raca i ja, i na prepad se organizovasmo da napravimo malu turicu po okolini Valjeva. Kako naš kraj ima veliki broj turističkih destinacija odlučismo se da posetimo najpoznatiju- Divčibare. Iako vreme nije bilo baš najbolje( tmurno, oko 12°C) krenusmo prema Divčibarama preko Kaone.
Put krivudav, čist, bez mnogo saobraćaja- idealan. Utisak(meni) kvari hladan asfalt pun rupa i zakrpa, ali euforija ne prestaje obzirom da je prva vožnja van grada ove godine. Prvo iznenadjenje nas je sačekalo u Podbukovima. Put relativno mokar, puno rizle zaostale posle otapanja sa kolovoza, snežnog pokrivača i krateri umesto rupa. Penjemo se polako, i kako se sve više primičemo a po kolovozu sitnijih odrona pa se mora dobro obratiti pažnja. Na Kaoni skrećemo levo, na putu kao da je neko od putara izručio čitav kamion rizle( ni kolima nije svejedno, a kamo li motorom). Nastavljamo dalje, put i dalje više mokar nego suv, rizle po putu u neograničenim količinama, pogotovu u krivinama. Prvu puš pauzu pravimo na Vidikovcu, a koristimo je da napravimo i koju fotku. Na Divčibarama pored puta je sve više snega.  Naravno Raca nije mogao da odoli da svog DR-a ne potera malo po snegu!  Kratimo pauzu jer vetar počinje da „reže“, temperatura je već pala ispod 10°C, i spuštamo se ka centru. Još jedno iznenadjenje, ski staza radi punom parom. Stajemo da vidimo majstore na skijama i koristimo priliku da napravimo još koju fotografiju.  Kako planinski vetar utiče na apetit dovoljno je bilo da se pogledamo i već smo bili kod pijace, u centru, tražeći dobar roštilj. Raca, kao veliki gurman, odmah je namirisao lokal sa roštiljem na ćumur. Sedamo za sto, konobar malo smušen( tri puta zaboravlja porudžbinu, a jedini smo gosti u kafani), okrepljujemo se čajem dok čekamo jelo.Konačno stižu i pljeske, crni luk sitno seckan, i kupus salata. Cene su pristupačnije nego u nekim gradovima( ceo ceh izneo 300 din.). Na brzinu počistismo sve iz tanjira, i polako se spremamo za povratak, jer polako počinje da se tamni nebo i temperatura sve više pada.  Odlučujemo da se vratimo kući starim Divčibarskim putem. Krecemo polako i oprezno, jer je ta deonica uvek bila u lošijem stanju od ove kojom smo došli. Još jedno iznenadjenje. Ovaj put pozitivno! Put u dobrom stanju, bez rupa, sa ponekom zakrpom koju motori i ne osećaju, rizle skoro i da nema po putu, milina za vožnju... Ipak i ovde treba povesti računa o odronima.Jedino deonica od kafane „Srbija“ do skretanja za Rajković kvari sliku. Naime, putari nisu stigli da je presvuku prošle godine pa je na toj deonici još uvek stari asfalt sa puunnnoooo rupa i zakrpa. U Rajkoviću menjamo plan, i umesto da krenemo put Valjeva odlučujemo da posetimo Racinog oca u Djurdjevcu( selo izmedju Mionice i Valjeva). Prava seoska idila. Tu pada dogovor da se tu sutra, možda, i okrene nešto na ražnju!?! Posle dve čašice dobre domaće „mučenice“ krećemo konačno kući. Ne bismo bili mi kad putovanje nebi završili tamo gde smo i započeli... u kafani. ! U zdravlje!!! Izvor teksta i fotografija: grunf014 >>> Detaljnije <<<
|
mXcomment 1.0.5 © 2007-2008 - visualclinic.fr
License Creative Commons - Some rights reserved
| < Prethodno | Sledece > |
|---|
